Драгана Грбић,

Институт за књижевност и уметност (Београд)

 

Визуелизација владара у делу Јована Рајића История разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ

 

Рад анализира слике владара у Рајићевом делу История разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ (I-IV, 1794, 1795 Беч) са фокусом на представе најважнијих владара српске средњовековне историје.[1] Проблематика се посматра не из перспективе историје уметности, него пре интердисциплинарно кроз интеракцију деловања слике и текста – и то 1. научног текста (Историја) и 2. уметничког текста (драма Трагедија о смрти Уроша Петог). Намера је да се кроз интеракцију слике и текста осветли критички однос Јована Рајића према прошлости и његово преиспитивање историје средњег века.

Јован Рајић је рођен 1726. године у Сремским Карловцима, а умро је 1801. године у манастиру Ковиљ, чији је био игуман и архимандрит и где је провео највећи део свог живота. Његов отац, Радослав Јанковић звани Раја Видинац, био је пореклом Бугарин који се доселио из Видина, те су неки проучаваоци ту чињеницу истицали као мотивацију Јована Рајића да у концепт своје Историе разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ укључи бугарски народ. Око те чињенице је било полемика у литератури, а повод је пружио митрополит Стратимировић у некрологу поводом смрти Јована Рајића. Он је написао да је Рајић то презиме узео из благодарности према свом учитељу из руско-славенске школе у Карловцима, Петру Рајковићу, чијом заслугом је после Карловаца наставио школовање у лицејима. Међутим, Јован Рајић је у тексту аутобиографског карактера Назначеніе посведочио да се његов отац звао Радослав Јанковић звани Раја Видинац, те је вероватније да је своје презиме узео спрам очевог имена него спрам учитељевог презимена. Отуда Страмировићева претпоставка може остати забележена као један занимљив детаљ, јер је тиме у први план истакнута заправо Рајићева аутентична љубав према науци и образовању као централним идеалима епохе просветитељства.

Рајић је важио за највећег ерудиту свог доба код Срба и његово образовање је било толико изузетно широко и необично његовим савременицима да се помен на Јована Рајића сачувао у изреци која је живела и после његове смрти – Учен  као Рајић.  Говорио је пет језика – латински, мађарски, немачки, руски и српски, а образовао се у Хабзбуршкој монархији у католичком лицеју у Комарну, потом у протестантском лицеју у Шопрону и на крају студирао у Руском царству у православној Кијевско-могилијанској академији. Његове студије, интересовања и стваралаштво врло је разнолико и може се рећи да је у подједнакој мери био теолог, историчар и књижевник.

С обзиром на поетичке одлике његовог књижевног стваралаштва, у историјама српске књижевности означен је за представника барокног стила. Имајући у виду спектар идеја присутан у његовом опусу, као и његов критички однос према историјским и религијским темама, са једне стране, а са друге, теолошку доминанту која је обележила његово целокупно стваралаштво, Јован Рајић се може сматрати и репрезентом религијског просветитељства. Оригиналним стваралачким, преводилачким, прерађивачким и приређивачким радом, поред Доситеја Обрадовића, он представља најплоднијег интелектуалца српског народа у 18. веку. Списак објављених, и до данас необјављених дела, која сачињавају његов комплетан опус jeсте подужи. Рајићев опус се може поделити на дела богословског, историографског и књижевног карактера, а највећу славу стекао је четворотомном Историјом разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ и Малим Катихизмом објављеним у преко 10000 примерака и неколико издања. Тиме је стекао статус најтиражнијег српског аутора 18. века, а управо ова два дела су Јована Рајића прославила и учинила познатим не само међу његовим сународницима и савременицима, него су оставила утицаја и на будуће нараштаје.

Поред богословља, Рајићева посвећеност историји је друга доминанта којом се карактерише његов опус. Иако, пре свега,  сакупљачког и компилаторског, па тек онда оригиналног карактера, Рајићев рад на историографији јесте оно по чему је остао упамћен и изван српског народа. Иако завршена још половином 18. века, Историја разних славенских народов наипаче Болгар, Хорватов и Сербов објављена је тек крајем века у четири тома у штампарији Стефана Новаковића у Бечу (I-III 1794, IV 1795). За то дело је добио чак и одликовање од руске царице Екатарине Друге. Прва књига Историје штампана је 1795. године и у Петрограду, међутим даље објављивање у Русији забранила је цензура. Сакупљајући грађу за своју историју са мноштва извора, а у Каталогу је навео 64 аутора чијим се делима служио, Рајић је свој прегалачки рад у Предисловију представио једном од омиљених барокних алегоријских представа – алегоријом пчеле.

У Предисловију је образложио и наслов, истакнувши језик као важан критеријум за концепт који је укључиo разне словенске народе, а у првом реду Бугаре, Хрвате и Србе. У том домену се ослонио на свог претходника М. Орбина, чије је Краљевство Словена користио као извор за своју Историју. Орбинов став: „Dall’ vnità del parlare si proua la vnità della natione”[2], имплицитно је присутан и Рајићевој одлуци да Историјом обухвати словенске народе религијски и политички разједињене, али уједињене у погледу језика. Анализирајући концепт Историје, историчар Н. Радојчић је истакао да Рајић сродство народа, не доказује „ни суседством, ни заједницом живота, ни истим обичајима, ни истоветним владарем, него само и једино сагласношћу у говору. „Зане сеé естъ главныé и неложныé доводъ историческé, когда они сродство Народовъ показати хотÿтъ, то смотрÿтъ наéпаче понhкое согласiе въ дiалектh.“[3] Рајић је знао за разлике у говору између Срба и Бугара, али је лако прелазио преко њих, јер „удобъ разумhтисÿ могутъ“. Што се Хрвата тиче, то му је било познато да међу њима има и Кајкаваца […] који се „рhчiþ и ÿзыкомъ отъ прочихъ Хорватовъ весма отличествуþтъ,“[4] али их је ипак обухватио у исту по језику са Србима сродну целину. Када се узме на ум школски језик у карловачким школама Рајићева доба и кад се сит начита језика којим је написана Рајићева Историја, а који је он сматрао за српски, онда не треба ни помислити да би му на ум пало доказивати сродство српског језика с руским. То је за њега била тако очевидна и толико непоколебљива чињеница да је не треба ни истицати, а камоли доказивати.“[5]

Поред тога што је у Предговору своје Историје програмски нагласио да поред српске, жели да пише и о историји „јединокрвних народа, а најпре Бугара и Хрвата“, јер се таквим приступом и српска историја услед многих заједничких војни, бракова, мировних споразума и другог, јаснијом показује, Рајић је и у једном приватном писму митрополиту Стратимировићу од 22. октобра 1796. године објаснио концепт своје Историје.

У писму митрополиту Стратимировићу Рајић је, одговарајући на митрополитову љубазност, што је један примерак Историје послао немачком историчару Лудвигу Албрехту Гепхардију (Ludwig Albrecht Gebhardi), чију је Историју кратку кралевства Сербији, Расцији, Босни и Рами превео са немачког језика и објавио 1793. године у Бечу, написао да његова намера није била „нарочно описивати све славенске народе, него само два или три од моји[х] јединокрвних и соседних, а о других народа по приличију нечто воспомјануто, и то по својству племени и рода.“[6]

Осим што је подељена у томове Историја разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ структурно је организована у једанаест књига, које су рашчлањене на главе обједињене тематским целинама. У првом тому обједињене су две књиге. Прва књига је посвећена Словенима и у двадесет две главе доноси опште информације о називу, пореклу језику, обичајима и вери Словена тј. њиховом покрштавању. Друга књига у девет глава доноси историју бугарског народа и прати развој Бугарске од почетка па све до 14. века и пада под Османско царство.[7] Други том почиње трећом књигом која углавном доноси историју Хрвата, док у четвртој књизи о Далмацији Јован Рајић прави прелаз ка српској историји, укључујући и српски народ, што ће од пете па све до последње једанаесте књиге четвртог тома бити главна тема. Највише простора посвећено је средњовековној историји и династији Немањића.

Чињеница да у Историји разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ важно место заузима период средњег века огледа се и у томе што су једино српски владари династије Немањића приказани двоструко: и текстуално и ликовно. Свако поглавље посвећено једном владару отвара заглавље са портретом. У зависности од тога како портрет кореспондира са дескрипцијом владара у тексту, могуће је пратити Рајићево критичко преиспитивање средњовековног погледа на свет. Такав став аутора је заправо израз проветитељске свести. Историја је имала просветитељску функцију тако што је публици кроз опис али и критику догађаја из прошлости настојала да прикаже истину, која се понекад разликовала од митологизованих представа о владарима. Посебно оних које су се усталиле кроз типизиране представе из народних предања и народне епске поезијe.

У домену визуелног представљања контрастирање средњег века просвећеном 18. веку представља се кроз мотив светлости (мрачни средњи век стоји насупрот 18. веку као веку светлости). Стилизацијом мотива који исијавају светлост, а симболизују моћ и власт попут круне, венца и ореола, имплицитно је успостављен контрастивни однос између две поетике – поетике века светлости и „мрачног“ средњег века.

Семантички потенцијал тог контраста у Историји Јована Рајића у понечему одступа од општих и у литератури распрострањених контрастних представа 18. века као века светлости и мрачног средњег века. Рајићево поређење проистиче из интерпретације конкретних историјских околности и никако се не може свести на бинарну поларизацију позитивног и негативног, јер за њега није цео средњи век мрачан. Из перспективе овог просветитеља, а у складу са његовим религијским опредељењем и монаштвом као животним позивом, мрак српског средњег века наступа тек са смрћу цара Уроша Петог и гашењем лозе Немањића. Тим историјским догађајем гаси се заправо светла прошлост српског царства и почиње мрачни период власти Османског царства. Та тамa ће се разгонити тек почетком 19. века, са реализацијом просветитељских идеја, заснованих на просветитељској критици која је осветлила узроке дотадашњег мрачног стања. Окосница просветитељских замерки огледала се у томе што за нестанак светла они нису кривили само непријатеља него су разлоге за мрачни средњи век откривали и унутар сопственог народа, и то међу редовима највиших представника.

Рајићева критика краја српске средњовековне државе целовито се може сагледати само уколико се поред История разныхъ Славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ консултују и друга дела његовог опуса – пре свега драма Трагедија сиреч печалнаја повест о смрти последњаго цара српскаго Уроша Петаго и о паденији српскаго царства, која се такође бави историјском тематиком. Крај српског царства као тема може се пратити паралелно у једном уметничком делу – у драми, односно у једном научном – у историји. Историјски тренутак који је Јован Рајић најоштрије подвргао критици јесте тренутак који је довео до гашења лозе Немањића, пропасти српског царства и пада под владавину Османског царства.

Као прву карику у том ланцу пропадања аутор је означио гашење лозе Немањића, услед лошег односа владара према наукама. Главни узрок томе Јован Рајић види у првом реду у неодговарајућем образовању последњег владара из лозе Немањића – Уроша Петог. Пратећи обликовање неколико мотива, чији се семантички потенцијал алегоријског значења заснива на светлости – ореол, круна, венац – критичка оштрица аутора се јасно показује, како у тексту тако и у ликовним представама.

Уколико се упореде портрети владара из лозе Немањића у Рајићевој Историји, уочљива је различита стилизација круна на сваком цртежу, при чему круна као главни атрибут владара у контексту поетике ликовне уметности свакако одређује и смисао портрета у целини, односно одређује карактер портретисаног. Познато је да су у Орфелиновој радионици урађене само карте за Историју, те се поставља питање, не толико ко је аутор ових портрета, већ пре, какву поруку шаљу читаоцу ови ликовни прилози? У опису рукописа Рајићеве Историје Никола Радојчић је констатовао да су слике владара преузете из непознате галерије српских владара или да су чак прекопиране из неке збирке страних владара. „У Митрополитској библиотеци налазила се збирка франачких владара, одакле је преузет бар лик цара Уроша, код кога је на нејаки лик натакнута огромна круна. Стефан Новаковић је првобитно мислио држати се ликова српских владара из млетачког Србљака и Жефаровићеве Стематографије. Стратимировић му је 17. августа 1793. послао обадве књиге”[8]  уз предлог како да уради ликове владара. Митрополит је саветовао, међутим, да се сасвим промени дотадашњи начин приказивања владара у сакралном руху у поменутим публикацијама – да се ореол замени круном, а црквене и монашке одежде са крстовима да се замене световним царским оделом. С обзиром на чињеницу да је митрополит Стратимировић у том тренутку највиши црквени великодостојник, занимљив је предлог да се канонизовани ликови династије Немањића кроз такав вид ликовних представа десакрализују.

Овај гест је имао за циљ да покаже, као што је уосталом и Јован Рајић у Историји представио, да су се дела српских средњовековних владара који су били углавном канонизовани и као свеци, тицала не само њиховог црквеног него и световног живота. Ово је веома битан аспект, јер чињеница да баш митрополит Стратимировић, иначе Рајићев бивши ученик а потом и његов заштитник када се нашао на врховној клерикалној функцији, сугерише једном архимандриту, што је Рајић у том тренутку у манастиру Ковиљу био, да владаре представи не сакрално са ореолом него са круном. Тај чин се може посматрати и као огледало духа времена и сасвим је у духу  просветитељске традиције и идеје о секуларизацији друштва. Динко Давидов у овом митрополитовом савету видео дух просвећености „јер нова епоха је налагала да средњовековни српски владари буду приказани у владарском а не у светитељском изгледу.”[9] С тим у вези свакако стоји просветитељски историзам, који је критиковао анахроност у представљању и инсистирао да се историјске личности сликају у костиму карактеристичном за њихову епоху.

У низу наведених фактографских података, кључним за ову анализу се показује онај који се односи на последњег српског цара. Сагледан у контексту целог Рајићевог опуса, шта просечном читаоцу сугерише да је на нејаки лик цара Уроша насликана огромна круна? Какав утисак читалац Историје стиче уколико његов тужни израз лица упореди са представама осталих владара чије „блаженоподобије“ круна само истиче и улепшава?

Већ у наслову поглавља у којем пише о последњем владару из лозе Немањића Рајић је увео иронијски призвук призван подтекстом изреке „први и последњи”  – Урошъ V. Втори и последњи царъ. Та иронија само је одјек експлицитне Рајићеве критике власти, не само у поглављу о цару Урошу него и у поглављу о цару Душану, пошто је и њега сматрао одговорним за пад српског царства. Рајић је у Историји истакао одговорност цара Душана за пад српског царства, јер се немарно односио према свом, али и према образовању свог сина Уроша V. Према Рајићевом мишљењу, управо је слабо васпитање Уроша, принца и сина јединца, заједно са чињеницом да је врло млад ступио у брак, одвратило Уроша од науке и допринело несналажењу у владању, узрокујући на крају пропаст и опустошење српског царства. Отуда се опис Урошевог лика у Историји, допуњен карактеризацијом његовог лика у Трагедији, може сматрати „упутством” и за посматрање суптилног ликовног геста као што је стилизација круне на портретима владара. „Благостъ и доброта кто незнаетъ, яко сутъ добродѣтели престолъ и Царскïй вѣнецъ украшающыя, но съ разумомъ и обозрителствомъ употребленныя: Доброта же безъ разума пуста естъ по древныхъ Фïлософовъ изреченïю.”[10]

Експлицитна тврдња да је цар Урош пуст даје слободу да се имплицитна порука са цртежа тумачи такође као не баш случајни гест, којим је сугерисано да Урошева круна више личи на капу дворске луде него на одличје владара. Оваквим тумачењем се не имплицира да је Рајић свесно структурним поступцима деградирао лик цара, али је сасвим јасно до изражаја дошао критички став једног просветитеља у којем се преиспитао врховни ауторитет власти.

Ова имплицитна критика сугерисана на портретима тек суптилним гестом различитих стилизација круне, долази до пуног изражаја тек када се се сви портрети Немањића у Историји (Беч, 1794–1795) упореде. Експлицитну критику тек наговештену у тексту поглавља о цару Душану и цару Урошу V, Јован Рајић је поентирао и заоштрио неколико година касније у историјској драми Трагедија сиреч печалнаја повест о смрти последњаго цара српскаго Уроша Петаго и о паденији српскаго царства, објављеној 1798. године у Будиму. Као да се Рајићу-књижевнику пружила слобода да у једном уметничком делу фиктивне природе, каква је драма, изнесе до краја критику коју Рајић-историчар у делу фактографске природе, какво је Историја, није смео сасвим експлицитно да формулише. У том смислу се семантички потенцијал ликовне представе цара Уроша V из Историје може амплификовати централним мотивима Трагедије и алегоријским ликовним представама типичним за дух епохе, које учествују и у обликовању цара Уроша као централног лика драме.

Заплет око губитка власти и трагичког свршетка српске средњовековне државе успешно се у драми организује око алегорије венца, круне и ореола. Из амблематских представа из иконологије познато је да се божја десница при благослову спушта на главу – место где ће Немањићи носити прво своју владарску и царску круну – венецъ златыи, а после смрти и светачки ореол. Стога је битно нагласити да је поред политичке воље венац лози Немањића дат и божјом вољом. На ликовним алегоријским представама љубав божија к нама се препознаје и у гесту (по)миловања, при чему се божја десница спушта на теме, место које може красити и ореол свеца или круна владара.

Рајићев поступак постављања овог алегоријског мотива у центар драме и обликовање заплета око њега види се не само из тумачења венца у другим и трећим    сценама него и на инсистирању да се исправе историјске грешке у Траедокомедији Емануила Козачинског, на основу које је Трагедија и настала.  У првом чину је Рајићу било битно да преименује носиоце првог монолога – Краља Стефана Првовенчаног, и другог – цара Душана, како краљ не би имао утварни карактер чињеницом да зна догађаје унапред, као што је то случај због нејасних дидаскалија код Козачинског. Такође, ова Рајићева прерађивачка интервенција је имала још један много важнији циљ за овог историчара – да фактографија носилаца венаца у српској лози буде исправна. Поређати све Стефане немањићке лозе на основу историјских чињеница било је од важности за Рајићев став прем историји, али та интервенција у драмском тексту на занимљив начин осветљава и барокни манир поигравања језиком. Стефанос је реч грчког порекла и значи венац, а у лози Немањића Стефан истовремено означава владарски придевак.

Значај алегорије венца Јован Рајић је у драми истакао у први план и структурном организацијом, јер лик чијим монолошким излагањем генеалогије Немањића отпочиње Трагедија има у титули и овај мотив. Реч је о драмском лику Стефану Првовенчаном. Стефан Првовенчани посебно наглашава да је владарски венац добио од византијског цара Константина Исака Ангела Комнина, а за природу алегорије венца у драми је од још већег значаја реплика драмског лика Србије, која говори о божјем благосиљању царства Немањића. Србија као драмски лик сматра да су богатство, изобиље, слава и част коју је царство уживало током власти Немањића заправо последица божије благодати и чина помиловања божијом десницом. Тај од бога дати дар Немањићима – венац/круну неће успети да сачува Урош Пети и тим чином наступа 1. крај лозе Немањића и 2. крај српског царства.

Да ли је Рајић случајно одабрао да развије баш ову алегоријску представу у драми како би изнео своје тумачење историјских догађаја и допунио фактографски дискурс у Историји? Вероватно не, пошто се та алегоријска представа, поред тога што носи основну сижејну линију о историјским догађајима, врло успешно уклапа и у други сижејни ток, који носи просветитељску мисао. Овенчани ликови у Рајићевој драми, на сцени са круном или венцом, јесу краљ Стефан Првовенчани, цар Душан, цар Урош и Србија.

Србија с падом царства остаје без венца славе, али она тај губитак може надоместити. Венац мудрости, венац благородних Минервиних плодова, јесте оно у чему је њен спас. Као што венац Немањића бива дат божјом вољом, тако је и венац мудрости божјег порекла – дар Минерве. Али разлика је у томе што се до овог другог божјег дара долази не само божјом одлуком, већ, на првом месту, сопственим трудом. У складу са основним начелима просветитељске поетике до Минервиног венца се долази исправним образовањем, васпитањем и личним трудом на самопросвећивању. Тако Рајић у епилогу ипак оставља наду да ће венац тј. круна коју је Урош V изгубио, и увео царство у мрачни период, са неким новим добро образованим владаром бити враћена, а царство обасјано старом славом. Овакав завршетак драме сведочи о Рајићевом односу према религији – не средњовековна неделатност и пасивност индивидуе у страху од божје казне, већ мудро делање које не крши основна хришћанска начела, а које је, као активан принцип самопросвећивања, у складу и са просветитељском философијом.

Завршни оптимистички тон у врло оштру просветитељску критику приказану стилизацијом круне као главног владарског атрибута додатно може нагласити још једна ликовна представа, али из сасвим другог Рајићевог дела. Алегоријска представа „Надежде“ на насловној страни 4. тома Теологическог тела, насталог на основу дела Теофана Прокоповича, такође носи венац на глави. „Венац који „Speranza” носи на глави означава обећање којим нас нада држи, јер она је као и цвеће наговештај будуће богате жетве.”[11]  Оваквим интердисциплинарним повезивањем три различита сегмента Рајићевог опуса – историографског, теолошког и књижевног, на основу ликовних стилизација једног мотива у свим његовим варијацијама – венца, ореола и круне – показује се у правом светлу критички просветитељски однос Јована Рајића према прошлости, а алегоризацијом светилника у веку светлости осветљава се мрак прошавших векова.

 

 

Dragana Grbić,

Institute for Literature and Arts (Belgrade)

 

Visual representations of rulers in Jovan Rajić’s History of Various Slavic Peoples, First of All Bulgarians, Croats and Serbs

Summary

 

Jovan Rajić (1726-1801) a theologian, historian, writer, professor, polyglot, traveller, monk, was certainly one of the most educated and most important Serbian authors of his time. The opus of Jovan Rajić, in view of his interests and the public functions that he performed in his lifetime, can be divided into theological, historiographical and literary works. Apart from his dedication to theology, Rajić’s preoccupation with history is the second dominant characteristic of his opus.

His four-volume History of Various Slavic Peoples, First of All Bulgarians, Croats and Serbs, (Vienna I-III 1794, IV 1795) (Исторiя разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ) represents, in a sense, an overview of Serbian history in the context of a broader perspective of the Slavic peoples of Eastern and South-Eastern Europe, and the element linking all these people, in Rajić’s view, was language. For his History, Rajić was decorated by the Russian Empress Catherine II, and the first volume of History was printed in Russian in St. Petersburg in 1795.

This paper analyses the visual representations of Serbian Rulers of The Middle Ages in Rajić’s History. The amplification of images with the corresponding textual parts reveals the strong criticism. Rajić’s questioning instead of glorifying mirrors the specific elements of the poetics of The Enlightenment.

 

Key Words: Jovan Rajić, Slavic Peoples, History, Enlightenment, Critique

 

[1] Овај рад се заснива на истраживањима и резултатима систематизованим у књизи Д. Грбић, Алегорије ученог пустинољубитеља, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009.

[2] Наведено према: Н. Радојчић, Српски историк Јован Рајић, Београд, 1952, 80. (Il regno degli Slavi, Песаро, 1601, с. 170.

[3] Ј. Рајић, Историја разних словенских народа, том 1, Матица српска, Нови Сад, 2002, с. 326.

[4] Ј. Рајић, Историја разних словенских народа, том 2, Матица српска, Нови Сад, 2002,  с. 37.

[5] Н. Радојчић, Српски историк Јован Рајић, Београд, 1952, с. 80.

[6] Писмо Ј. Рајића митрополиту С. Стратимировићу, 22.10.1796. у: Јеротеј Рачанин, Јован Рајић, Михаило Максимовић, прир. Т. Јовавновић, Д. Грбић, М. Стефановић, Нови Сад : Издавачки центар Матице српске, 2017, с. 169.

[7] Више о односу Јована Рајића према историји Бугарске у: Н. Радојчић, „Рајићева бугарска историја“, Сборникъ въ честъ на Василъ Н. Златарски, София, 1925, с. 353-365.

[8] В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Град Нови Сад, Нови Сад, 1947, с. 46.

[9] Д. Давидов, „Ликовно-графички прилози у Историји Јована Рајића”, у: Ч. Попов (уред.) Јован Рајић историчар, песник и црквени великодостојник, Српска академија наука и уметности, Огранак Епархија Бачка, Платонеум, Архив Војводине, Нови Сад, 2002, с. 110.

[10] Ј. Рајић, Историја разних словенских народа, том 2, Матица српска, Нови Сад, 2002,  с. 650-651.

[11] М. Тимотијевић, „Алегоријске персонификације Јована Рајића”, у: М. Фрајнд (уред.), Јован Рајић живот и дело, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1996, с. 252.